By У Србији и свету данас се обележава Светски дан особа са аутизмом под слоганом „Аутизам и човечанство – сваки живот има вредност“. О томе у којој мери је инклузивно образовање заживело у пракси и шта је то што би школски систем, али и сваки појединац могао да учини у циљу што бољег укључивања и разумевања деце са аутизмом разговарали смо са психолошкињом Елмом Кујовић.
Аутизам представља сложен неуро-развојни спектар особености које карактеришу специфичности у комуникацији и социјалној интеракцији и код различитих особа се различито манифестује. Аутизам се код деце најчешће открива након прве године.
Већ око прве године имамо децу која не реагују на позив, значи на позив њиховог имена. Иако родитељи знају да они реагују на остале звукове. Исто тако, немамо контакт очима, не успоставља се контакт очима и немају друштвени осмех, јер знамо да деца већ око године дана могу осмехом да реагују на осмех родитеља. Већ око годину и по дана имамо то да деца немају, изостаје гестикулација, немамо оно па-па, машу или, на пример, да покажу прстом на предмет који желе или који им се свиђа. И око две године већ имамо, да кажем, заостајање у говору и једноставно незаинтересованост за вршњаке, где деца не показују неку жељу да се играју, да деле своје играчке, било шта, и ту сензорну преосетљивост на звукове, на гужву, на жамор и слично. Постоје ти неки ситни проблеми који успоравају цео тај процес прилагођавања и наставе – каже психолошкиња Елма Кујовић.
Инклузивно образовање, које предвиђа пажљиво прилагођавање школског програма, али и окружења потребама сваког детета је формално заживело још пре 15 година, али пракса показује да је потребно још рада на том пољу, каже Кујовић.
Недовољна је обученост наставног особља, недостају педагошки асистенти који су обучени за рад са децом са аутизмом, који би далеко више помогли у настави и њима у подршци. Такође, постојање тихих простора или сензорних соба, где деца морају да направе предах или паузу од сензорне преоптерећености, то је неки кутак у којем они проводе време, где могу да се одморе од светла, од буке, њима би пружило додатну подршку – прецизира.
Уска сарадња родитеља, стручног тима и наставника је основ за добру инклузију деце са аутизмом у школи, али и сензибилисање остале деце за прихватање различитости.
Инклузија почиње онда када схватимо и разумемо да аутизам представља само другачији начин обраде информација, а не болест која треба да се лечи. И оно што сви можемо да урадимо сваки дан како бисмо били инклузивни и помогли особама са аутизмом јесте да прихватамо различитости без осуде, да будемо стрпљиви у комуникацији са таквим особама, да се фокусирамо на оно што та особа може, а не само да форсирамо нешто што не може. Инклузија у школама и вртићима представља друштво без баријера у будућности. Оно што ми треба да радимо јесте да не покушавамо да угурамо децу са аутизмом и особе са аутизмом у калупе у каквима ми живимо, већ да проширимо те калупе како би имало простора за све – поручује Елма.
Потешкоће из спектра аутизма у просеку има једна од 127 особа, због чега су Уједињене нације на данашњи датум покренуле глобалну кампању „Обојмо свет у плаво“, са циљем подизања свести људи о поштовању различитости, важности заштите достојанства и могућности за напредак и развој сваке особе.
