By Свака друга жена на селу формално је незапослена, али обавља највећи део неплаћеног рада у својим домовима. Поводом 15. октобра, Међународног дана сеоских жена, посетили смо домаћинство Вање Пушице из пријепољског села Косатица, која спада у само 12% жена које су власнице пољопривредног газинства.
Осим чињенице да је мајка три одрасле ћерке и једногодишње Викторије, Вања Пушица из највећег пријепољског села Косатица ради на њиви, у пластенику, воћњаку, брине се о кравама, свињама, кокошкама и каже да радни дан жене на селу некад траје и по 20 сати.
Ујутру се устаје рано. Прво се иде у шталу, музу се краве. Полаже им се или се изгоне на пашу. Онда се нахране свиње, пилад, кокошке, све, па се тек онда пије кафа, доручкује и остало. После иде спремање ручка. Сада имамо и једну бебу која одузима највише времена. Онда следе вечерње обавезе две се два-три сата остави само у намиривању. Плус ту је и ноћни рад, кад се тели крава, кад се праси крмача… Увек си запослен, никад немаш тренутак да кажеш – е сад сам слободна, немам шта да радим – каже Вања Пушица.
У домаћинству Пушица сложно живе и доприносе три генерације. Вања каже да се за останак на селу одлучила због здравља деце, али и могућности које село пружа целој породици.
Код мене је приоритет био да ми деца једу здраву храну, непрскану, произведену на домаћи начин. Због тога сам се определила да се бавим чиме се бавим. Јесте тешко, свакоме је тешко – неком више, неком мање, али ипак то је мој избор. Кад ја могу њој (беби) са годину и по дана да откинем парадајз из врта и да јој га дам без прања, то не може да се пореди ни са каквом градском средином. Ја сам своју децу школовала од те стоке и увек сам гледала то да повећам. Кaд ти треба хиљаду евра да сад платиш годину на факултету, ти немаш од чега – али продаш краву, продаш јуницу, свињу, сира… Окренеш те паре и платиш. Ником не вичеш дај ми, позајми ми, хвала, извини и остало – истиче Вања.
Иако је улога жена у сеоским породичним заједницама немерљива, тек свака шеста је власница пољопривредног газдинства, док више од половине нема пензију у старости.
Жена на селу је угрожена како год да погледаш. Прво, углавном је то жена која нема примања. Због тога кажем да би држава требало да има нека давања за нас. Жена се у нашем крају углавном одриче очевине и након удаје сву имовину оставља браћи. Ако сада живи далеко од града, ако и жели радити, не може тако далеко путовати. При том, све обавезе преузима на себе, и чистачице, и спремачице, и куварице, и врта, и сточарке… Све то она ради али нема примања. То нешто сира што прода гледа да узме нешто у кућу. Она је фактички увек зависна од некога. Зато сматрам да би држава требало да препозна њихов рад, јер и држава се одржава захваљујући тим женама на селу, не би имао шта у граду да се једе и продаје да није села и жена на селу – закључује Вања.
Вања често излаже своје производе на различитим сајмовима, а била је и друштвено ангажована у својој средини као председница Савета месне заједнице Косатица. Каже да би жене на селу требало да се удружују и саме се изборе за оно што желе.
Ја желим да се борим за своју децу и увек сам ја ишла и по родитељским састанцима и свуда. Већина жена каже пусти, муж ће то, и то се само наставља, а оне се затварају у тај неки круг, у четири зида и онда се временом изгуби интересовање за много штошта – истиче Пушица.
Унапређење квалитета живота жена у сеоским срединама је важно за цело наше друштво, што подразумева економско оснаживање и равноправнију расподелу имовине и дохотка и обезбеђивање приступа здравственој заштити како се сеоска домаћинства не би гасила.
