By Јуниори Кошаркашког клуба „Милешевац“ другу годину за редом освојили су титулу првака Регионалне лиге Запад. На завршнном турниру, који је протеклог викенда одигран у Заблаћу код Чачка, у конкуренцији екипа из Лознице, Заблаћа и Севојна, забележили су две победе и тако заслужно подигли пехар намењен најбољој екипи региона Западна Србија.
До нове шампионске титуле кошаркаши „Милешевца“ стигли су након убедљивог издања у лигашком делу сезоне, који су завршили на првом месту. На завршном турниру потврдили су квалитет – најпре против „Лознице“, а потом и у финалу против домаће „Мораве“, чиме су одбранили прошлогодишњи трофеј освојен у Пријепољу.
Једна од најдражих титула у мојој тренерској каријери у последњих 26 година је управо ова јуниорска титула, где смо ми у нешто комбинованом саставу отишли на то гостовање, односно на финални турнир, и где смо вероватно одиграли најбоље две утакмице ове сезоне које су нам донеле тај трофеј и титулу. Момци су одрадили оно што се тражило од њих, поготово у тој финалној утакмици где су трибине биле препуне и било је задовољство седети на клупи и водити утакмицу – са поносом истиче председник и тренер КК „Милешевац“ Игор Голубовић.
Играчи су на завршном турниру показали све оно што су претходних година мукотрпно радили што им се на крају и исплатило.
Истина је да је теже одбранити титулу него ићи, да кажемо, мирне главе и покушати да је освојимо, зато што је сама генерација 2006. и 2007. годишта била доста јача у односу на тренутну генерацију 2007. и 2008. годишта, а притом нисмо отишли комплетни, већ и са 2010. годиштем, где су неки момци ту били и на првом званичном турниру, и веома сам поносан на њих што су дали све од себе – каже капитен КК “Милешевац” Павле Јовановић.
Било је тешко, генерално је било тешко, али смо се борили, имали смо доста енергије. Као екипа бодрили смо једни друге и на крају смо успели да изборимо ту победу. Поносан сам на моје момке, стварно. Сви смо радили напорно ове сезоне, тренирали сваки дан, бодрили једни друге и пуно емоција има у овој екипи, тако да сам генерално поносан – истакао је Тарик Кухиња.
Много ми је драго што смо успели да одбранимо ту титулу, зато што је ово као тачка, сам завршетак, јер доста нас иде даље, опраштамо се од клуба, нећемо више бити ту, нећемо тренирати заједно, и ова титула је некако баш тај „хепи ендинг“ за ову нашу сезону, за ову нашу причу коју смо имали у Милешевцу – са доста емоција каже Павле Дучић.
Ова титула има и посебну тежину, јер се већина играча овом победом опрашта од јуниорске конкуренције и дреса „Милешевца“. Генерација која је годинама расла заједно, делила победе и поразе, сада се растаје и окреће новим изазовима.
Јако је емотивно, зато што знамо колико можемо и даље да напредујемо, да можемо да пређемо у виши ранг такмичења и да ту имамо завидан скор на табели, али претежно генерација 2007. годишта, моји другари и ја, уписујемо факултете са стране. Веома је тешко сада долазити у Пријепоље на тренинге и играти утакмице викендом, али имамо нешто у плану за наредну сезону, па да видимо да ли ће се то остварити – каже Павле Јовановић.
Највише је било успона, било је ту и понеких падова, али смо увек устајали из тих падова, нешто смо увек научили из њих и онда смо заједно напредовали – присећа се неких детаља Тарик Кухиња.
Поред утакмица, тренинга и свега, памтићу ову сезону по томе што смо се више дружили ван терена и што смо постали као породица. Ово су сада браћа, нису само другови — постали смо породица. Криво ми је што више нећемо моћи да тренирамо заједно, али ми је драго што смо успели да створимо те успомене и што смо све ово заједно прошли – каже Павле Дучић који је у клубу непуних девет година.
Емоције нису заобишле ни тренера и председника клуба, који је са овом генерацијом прошао читав развојни пут. Са поносом истиче да су, поред добрих играча, ови момци израсли и у зреле и одговорне људе.
То су сада момци који су спремни да наставе свој живот даље, да се академски образују, и надам се да ће неки од њих, пошто имам план са њима, моћи уз све обавезе које буду имали на факултету да долазе и да дају свој допринос клубу, граду и Пријепољу, јер су оставили огроман печат у овом клубу и сигурно неће бити заборављени. Ово је једна од генерација која је вероватно најбоља у клубу, која је највише радила, највише тренирала и имала највише одрицања. Моје једно велико хвала – са пуно емоција каже тренер Голубовић.
Ипак, у клубу који велику пажњу посвећује раду са млађим категоријама нема места за бригу о будућности, јер верују да ће нове генерације кошаркаша наставити путем својих претходника и достојно представљати клуб и град.
