Аутор/ка: Једна од одредби Закона о родној равноправности, који ступа на снагу 1. јуна 2024. године, између осталог предвиђа обавезну употребу родно осетљивог језика у образовању. Међутим, за сада постоји непремостив јаз између струке, која не одступа од става да родно осетљивом језику није место у уџбеницима и дужности коју ова законска одредба намеће онима који се баве образовањем. Употреба родно осетљивог језика у школским уџбеницима већ дуже време је у фокусу рада Марјане Стевановић, која нам је пренела своја искуства као лекторке и новинарке која се бави овом темом.
Филолошкиња, новинарка и лекторка Марјана Стевановић већ дуже од 10 година лекторише уџбенике у Србији и веома је добро упозната са тим како и колико се родно осетљиви језик тренутно користи у њима. Иако постоји много недоследности у његовој примени, Стевановић сматра да постоји једна већ уходана родно осетљива пракса у нашим уџбеницима.
Код оних издавача, код оних уредника и уредница и аутора и ауторки уџбеника који желе да користе родно осетљиви језик, они га доследно и користе. У ситуацијама када се говори о некој женској особи, обавезно се користи женски род. Тако имамо и виолинисткиње и културолошкиње, другим речима све именице су доследно у женском роду. Говорим о уџбеницима за основну школу. Када се обраћате другом лицу, односно ученицима и ученицима као на пример „ Провери да ли си добро решио-решила задатак“ ту онда морамо имати ту инклузивну форму, ако се обраћамо једном од њих. Ако се обраћамо већини, онда није потребно. Ја разумем да не можемо у у џбенике гомилати превише те паралелне форме и оне се избегавају, мислим са разлогом. Али у одређеним ситуацијама морамо имати ту инклузивну форму зато што се не можемо девојчици обраћати у мушком роду, односно „провери како си решиио задатак“. И то је све отприлике што имамо у уџбеницима. Имамо негде ученици и ученице, провери са својим другом или другарицом и сличне ствари. Моја препорука је ту да издавачи и аутори уџбеника треба да прате своје језичко осећање и да на тај начин учествују у стандардизацији родно осетљивог језика – каже новинарка и лекторка Марјана Стевановић.
Стевановић је указала на једну занимљиву ситуацију која се догодила почетком ове године. Наиме, Завод за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ) обратио се Одбору за страндардизацију српског језика и Поверенику за заштиту равноправности за мишљење о употреби родно осетљивог језика у уџбеницима у Србији. Одговори ова два тела били су супротстављени. Одбор је сматрао да родно осетљивом језику није место у уџбеницима, док је повереница скрнула пажњу на обавезу поштовања Закона о родној равноправности, који захтева родно сензитивну употребу језика. Па ипак Завод је одлучио да издавачким кућама проследи само допис Одбора, али не и онај који су добили од Поверенице.
Мене је баш онако наљутио и разбеснео тај став Одбора за стандардизацију језика. Ја сам анализирала тај допис. Они су коментарисали примере којих у уџбеницима нема тако да се они уопште нису бавили подацима из уџбеника. Завод за унапређивање образовања и васпитања их је питао шта мисле о томе да ли се може рећи „Питај своју наставницу“, а они су одговорили „Не, ни случајно“. Прво, нигде у у џбенику не постоји такво питање. Или има „Питај свог наставника“ или „Питај наставника или наставницу“. Никада није само женски род као маркиран. Онда Одбор за стандардизацију одговара у том допису да је потребно искључиво користити мушки род – помало разочарано коментарише ову ситуацију Стевановић.
Марјана Стевановић упозорава да употреба родно осетљивог језика у уџбеницима није обавезна само према Закону о родној равноправности, него и према Закону против дискриминације, Националној стратегији за родну равноправност као и Универзалној декларацији Уједињених нација о људским правима.
