Аутор/ка: За спровођење одредби Закона о родној равноправности, који уводи обавезу коришћења родно осетљивог језика у образовању, јавној администрацији и медијима, остало је нешто више од осам месеци. Колико је то важно из угла медија и зашто постоје отпори за његову примену питали смо дугогодишњег новинара и уредника Бранка Чечена.
Једна од одредби Закона о родној равноправности, који је усвојен 20. маја 2021. године, предвиђа увођење женског рода као обавезног у титулама, звањима и занимањима. Родно осетљив језик је у овом закону дефинисан као „језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности“.
Употреба родно осетљивог језика није важна за жене по нечијим утисцима, него је то научно доказана чињеница. Тек када уведемо жене равноправно у језик, оне могу да се осете равноправним и да равноправно разговарају са нама. У исто време сама та употреба чини да свако учествује у промоцији жена које су дефинитивно у позицији да имају мања права и да теже живе у нашој земљи – каже дугогодишњи новинар и уредник Бранко Чечен.
Овај Закон, између осталог, прописује да су средства јавног информисања дужна да користе родно сензитивни језик у свом раду, али и да приликом извештавања учествују у развијању свести о значају родне равноправности, што води ка искорењивању родних стереотипа. Будући да све већи број жена заузима важне друштвене позиције и да се бави значајним професијама, језик би такође требало да прати и да се усклађује са актуелним друштвеним трендовима.
Седамдесет и нешто одсто свих особа које раде новинарски посао у Србији по неким истраживањима су жене. И ми би заправо требало да говоримо само новинарка, јер су оне у већини, а не новинари. Чини ми се да морамо то да урадимо да би могли да назовемо не само ствари правим именом, него да особе које се баве неким пословима, а нису мушког рода, да се осете као да припадају тим пословима и да то нису само мушки послови, него да и жене то најнормалније могу да раде – сматра Чечен.
Иако су се неки појмови већ усталили у свакодневном говору, обавезна употреба родно осетљивог језика изазвала је серију бурних реакција и дебата у јавности.
Мислим да постоје барем две врсте узрока за отпор. Једна је конформизам, тај мушки конформизам у којем је мушкарцима лепо зато што је све мушког рода и сад им је чудно и не могу себе да натерају на то. Није њима толико страшно тешко да поштују жене( углавном их поштују), али им је тешко да мењају начин на који говоре. Али постоји доктрина, идеолошки отпор. То није чак ни отпор. То је супротстављање људи који сматрају да ће на неки начин наше друштво да изгуби, да постане лошије ако препозна и језички нешто што је и данас чињеница, а то је да жене могу да узму оружје и да буду војникиње. Мислим да је већи проблем ово друго зато што ми се чини да људи не могу да замисле жене као војникиње и да не могу да замисле да жене раде неке послове који су само мушки послови – мишљења је Бранко Чечен.
Закон о обавезној употреби родно осетљивог језика ступа на снагу од 1. јуна наредне године. Каква су његова очекивања?
Мислим да наша земља не инсистира и не спроводи ни законе који много директније утичу на животе људи, тако да не очекујем да се ишта значајно промени ускоро. Можда једног дана добијемо друштво које је мање нетолерантно, које је мање оријентисано на ситне интересе малих група и који погледају око себе и кажу: Хајде да пробамо да сви будемо колико толико задовољни – у оптимистичном тону завршава Чечен.
За нешто више од осам месеци добићемо одговор на питање да ли смо као друштво спремни да се мењамо или ће за употребу родно осетљивог језика као стимуланс послужити прописане новчане казне?
