Монографија “Печа“ – прича о достојанству бошњачких жена

Монографија “Печа“ – прича о достојанству бошњачких жена

Као резултат петнаестогодишњег истраживачког рада из штампе је пре две године изашла монографија „Печа“, аутора Фахрудина Кладничанина из Новог Пазара. Књига, коју аутор сврстава у алтернативну историју, представља редак писани документ о скидању зара и фереџе педесетих година прошлог века и својеврстан је омаж бошњачким женама које су у том периоду живеле на овим просторима.

Монографија „Печа“ садржи лична сведочанства бошњачких жена које су 1951. године скинуле зар и фереџу на основу Закона о забрани њиховог ношења који је те године ступио на снагу. Аутор књиге Фахрудин Кладничанин је у периоду од 2004. до 2019. године забележио разговоре са 42 сведокиње из тог времена које су суделовале у том процесу, а животне приче 21 жене су завршиле у књизи.   

То је један вид тзв. алтернативне историје, где жене заправо говоре о томе како су и на који начин оне доживеле скидање зара и фереџе. Са друге стране, поставља се питање да ли је закон који је тада донет и скидање зара и фереџе женама омогућило да се ангажују у фабрикама које су се тада отварале, колико је то допринело и у којој мери? Кључно питање, које је заправо подтекст целе ове књиге, јесте да ли су могуће насилне политике еманципације. Да ли држава може, доношењем било каквих законских декрета, да наметне политику еманципације? Заправо, овде можете да видите колико жене имају потиснуте трауме, ожиљке и колико је заправо било занимљиво разговарати, не само о зару и фереџи као некој основној теми, већ много шире…о идентитету, традицији, патријархату, о породичним односима, о томе како су све то жене тих година доживљавале – каже аутор монографије „Печа“ Фахрудин Кладничанин.

Ради се углавном о женама које нису ишле у школу, само две су завршиле четири разреда основне школе. Најстарија жена коју је аутор интервјуисао рођена је 1918. године и у тренутку разговора имала је 101 годину. Најмлађа је била 1936. годиште. Од свих њих само је једна још увек жива.

Ја сам успео у последњем тренутку да нађем те жене, истражим и сачувам оно што је јако важно, највише за алтернативну женску историју, али и за читаву локалну заједницу одакле ја долазим, јер оно што те жене причају, не само о скидању зара и фереџе, је заиста драгоцено – истиче Кладничанин.

Осим личних сведочанстава Kладничанин је овом књигом желео да истражи и дубљи смисао и перцепцију тадашњег декрета о забрани ношења зара и фереџе.

Када о тој теми говорите у бошњачкој заједници, често ћете чути размишљања о томе како је тај закон био неправедан и како је комунистички, односно социјалистички режим имао намеру да изврши неки атак на религијска осећања муслиманских жена, сматрајући да је откривање жена нешто што задире у њихову интиму и нека врло осетљива религијска осећања. Али, ви можете да видите да су жене охрабрујуће и позитивно реаговале на тај сам чин скидања зара и фереџе, јер све оне су у том периоду имале 22-23 године, неке чак 17-18 година тако да је њима то било лакше, оне су то лакше поднеле, за разлику од њихових мајки или нана, које су тада имале 5560 година и које су јако тешко поднеле тај тренутак. Тако да су млађе генерације и тада биле подложне модернизацији и некако су то лакше прихватале за разлику од старијих жена – објашњава  Фахрудин Кладничанин.

С обзиром да на ову тему нема много писаних докумената, ова књига има велики значај за антрополошка, социолошка и феминистичка истраживања. Кладничанина радује што је монографија, коју је подржало и Министартво културе и информисања, наишла на одобравање како  целокупне заједнице у Новом Пазару, тако и у читавој феминистичкој заједници.

 

Подели на мрежама

Повезани чланци