Првомајска порука председника Синдиката Независност – Први мај као ниједан други

Првомајска порука председника Синдиката Независност – Први мај као ниједан други

У првомајској поруци председника УГС Независност Зоран Стојиљковић каже да 1. маја неће бити ни протеста, ни колективног роштиљања и да ће након пандемије следити озбиљна економска криза која ће, са променљивим рецесионим интензитетом, потрајати. Саопштење преносимо у целости.

Драге колегинице и колеге, поштоване грађанке и грађани Србије,

Овога Првог маја неће бити ни протеста ни колективног роштиљања.

Претерано је рећи да, после пандемије корона вируса, више ништа неће бити исто, али ово је сигурно крај млакој, пригодној реторици и рутински постављеним захтевима на првомајским шетњама. Kрај је и фингираног социјалног дијалога и порука подршке “светлом руководству” са седница на којима дијалога и договора није било, јер као пре неки дан – ни саме седнице није било.

По свему судећи, пандемији ће следити озбиљна економска криза која ће, са променљивим рецесионим интензитетом, потрајати. На испиту и проби ће се, буквално, наћи наша свакодневица: од навика и понашања до радних односа.

Отворено говорећи, у кризама ствари по раднике и синдикате лако могу бити још горе. Пандемија је одличан изговор за већ присутну рецесију, трговинске ратове, деценијску стагнацију плата запослених, уз паралелно екстремно богаћење магната који онда купују медије, политичаре и такозвану стручну јавност. Против пандемије не можете ни штрајковати ни гласати. У таквој стварности, у којој си сретан што имаш какав-такав посао, носталгично звуче приче о безбедном и достојанственом раду и зарадама, а онда и о пензијама од којих се може пристојно жвети. Гесло „ћути и буди задовољан што имаш какав-такав посао и што те претерано не малтретирају“, са поново раширеним страхом од губитка посла – има све ширу примену.

У таквом свету, синдиката нема или су они додатни осигурачи власти и послодаваца, са првенственим задатком да неутралишу повремене изливе беса радника и маргинализују облике њиховог самоорганизовања. Уместо протеста са радикалним захтевима, на делу је размена селфија са шетњи и “ивента” уприличених поводом важних датума.

На другој страни, најборбенији и најбољи смо увек када је најтеже и када се то најмање очекује. Зато не пристајемо на угрожавање здравља запослених у Јури и отпуштања синдикалца у јагодинском предузећу Вибац Балцани. Уз солидарност и борбеност, и инат је наша особина. Ових дана, у Независности смо дошли до предлога о изласку из кризе и одрживом развоју који тешко да, у временима огромних непознаница чак и о дубини и трајању кризе, може бити рационалнији и обухватнији. Најкраће, по нама држава мора бити и социјално одговорна и развојно успешна – она мора радити у интересу својих сопствених грађана.

Но, документи су тек мртво слово на папиру ако се за њих не зна и уколико се нема снаге да се други убеде или натерају да их прихвате. Зато нам, поред правде и солидарности, очајнички требају слобода медија и демократија.

Kада смо, паде ми на памет, у медијима видели равноправну расправу представника рада, власти и капитала? Политичари су људи посебног кова – они знају шта народ и радници желе иако не разговарају са њима. Заправо, они нас презиру и држе за покорне будале, што смо ми својим ћутањем, али и превише пристојним реакцијама – и заслужили.

Више се нема куд. На стуб срама ћемо ставити сваког послодавца који отпушта раднике а да није учинио све, уз помоћ државе, да их задржи. Осудићемо свако слугерањско понашање и бег од јавне реакције међу судијама, људима у јавној управи, медијима и академској јавности. Јадни су они који знају а ћуте или, чак, лажу из интереса. На стуб срама ћемо ставити сваку политику и странку која се сервилно понаша према страним компанијама које не поштују елементарну радну заштиту и права запослених, оне који би све да распродају, а да на позиције поставе своје послушнике и медиокритете.

Најгора претња онима који су окупирали државу је да на изборима глас наш видети неће и да им ниједан закон и уредба неће проћи ћутке. Наше поверење се мора заслужити на делу.

За повратак у нормалност нико се не може изборити сам. Независности су поново неопходни партнери у борби за достојанствени рад кога, не заваравајмо се, неће бити без демократских промена.

Посебно апелујемо на солидарност унутар и између синдиката. Дошло је време да се види ко су, од оних који се тако зову, заиста синдикати – они који живе од чланарине и доносе своје одлуке, вођени сопственим разлозима и памећу, а шта су тек имитације направљене да сервилно служе интересима газда, неретко бивајући директно на њиховом рачуну.

Мисија синдиката није да поразе учине сношљивијим. Време је да почнемо да добијамо утакмице и првенства.

У овом тренутку нема пречег циља од заштите здравља и сигурности радно ангажованих. На дужи рок на најмању могућу меру морамо свести губитак послова, пад зарада и спречити нарушавања радних права. Полажемо испит за који нема додатног, поправног рока.

Придружите нам се!

Председник Уједињених гранских синдиката Независност

Зоран Стојиљковић

Подели на мрежама
administrator

Повезани чланци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *