Аутор/ка: Полемика у јавном простору око употребе родно сензитивног језика и даље је присутна, иако Закон о родној равноправности налаже да ће његова употреба бити обавезна од 2024. године у медијима, администрацији, институцијама и образовању. Језик најбоље одражава стање у друштву, сматра Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић, која примећује да је отпор према употреби родно сезнизотног језика највидљивији када се ради о занимањима.
Може чистачица, али не може директорка.. може и домаћица, али не може министарка. Што је функција коју жена обавља престижнија, то су очекивања да се она ословљава у мушком роду све више подразумевана.
Родно диференциран језик није само онај у коме користимо именице за називе занимања у женском роду, он је пре свега недискриминаторан. То је језик кроз који не провејава сексизам и мизогинија којима су жене пречесто изложене у нашем друштву и сведене на објекат. И саме жене се налазе у једном зачараном кругу између односа према сопственом телу и конзумеризма у овом данашњем друштву. Погледајте само рекламе, погледајте само како изгледају медији, на насловној страни жену видите само кад је гола или пребијена. То није део наше традиције и културе, то је дошло са прихватањем нечега што уопште није вредност. Тамо се некакве западне вредности криве за све и свашта, али ко нама брани да узимамо само оно што је добро, а не да узимамо оно што су социјалне патологије – пита се Повереница за зашиту равноправности Бранкица Јанковић.
Аргументи који најчешће користе противници употребе родно сензитивног језика је да се на тај начин врши насиље над језиком и да није у духу српског језика.
Мислим да бисмо стварно могли са више отворености и разума да се слушамо, а то би допринело превазилажењу тих некаквих језичких недоумица и тих малих комуникацијских поремећаја који се повремено јављају, не само у нашем него у свим друштвима. Мало више разума а мање сензационализма било би лекотворно за наше друштво – закључује Повереница Бранкица Јанковић.
Брисањем женског рода када означавамо занимања, доприносимо веровању да су само занимања у мушком роду „права”, тј. да је женски рад мање вредан зато што га обављају жене.
