Аутор/ка: Живот особа са инвалидитетом није ни мало лак. Ништа лакше није ни њиховим родитељима који су најчешће 24 сата посвећени својој деци. Осим свакодневне бриге о њима, најчешће питање које их мучи јесте шта ће бити са њиховом децом када родитеља више не буде или из неког другог разлога нису више у могућности да брину о њима.
Један од видова заштите особа са инвалидитетом када о њима нема ко да брине и када се нађу у стању социјалне потребе, јесте смештај у установе социјалне заштите.
У Србији тренутно имамо 74 установе социјалне заштите, од којих су три уско специјализоване за неку врсту инвалидитета. Имамо две установе које су специјализоване за особе са телесним инвалидитетом и једну установу која је специјализована за особе које имају оштећење вида – каже дипломирана социјална радница Центра за социјални рад Пријепоље Мериса Ахметовић.
Да би се особа сместила у неку од установа социјалне заштите потребно је да прође одређену процедуру.
Потребно је прво да се поднесе захтев Центру за социјални рад. То подноси лично корисник или његов законски заступник, односно старатељ. Након тога, први корак је узимање изјаве од корисника или његовог старатеља да ли он даје пристанак, односно да ли стварно жели да се смести у установу социјалне заштите како би се спречиле евентуалне злоупотребе – појашњава процедуру Мериса Ахметовић.
Осим тога, потребно је прикупити и одређену документацију која се може наћи на сајту Центра за социјални рад. У питању је општа документација попут личне карте, уверења из катастра, копије здравствене књижице.
Оно што мало теже иде јесте прикупљање медицинске документације, а теже иде нарочито за особе које имају неку врсту инвалидитета. За такве кориснике, такође, имамо имамо списак документације коју је неопходно прикупити и углавном ту помажу сродници или особе које брину о тим људима. Уколико корисник нема никога или ,како ми то кажемо, уколико је корисник препуштен сам себи онда ту процедуру вршимо ми, односно стручни радници Центра за социјални рад. Ми помажемо корисницима да прикупе сву ту документацију – истиче Ахметовић.
Након мишљења које дају психолог и социјални радници, доноси се одлука да ли је смештај у специјализовану установу најбољи вид заштите за корисника.
Уколико је одлука позитивна онда шаљемо сву ту документацију установама за смештај корисника. Они нас након неког времена обавештавају о пријему корисника, односно њиховој одлуци да ли ће корисник бити примљен или не и онда се врши смештај корисника. Касније се доноси решење које се шаље министарству и по потреби Фонду ПИО и установи за смештај – каже дипломирана социјална радница.
Према подацима Центра за социјални рад 15 особа са инвалидитетом из Пријепоља тренутно је на смештају у домовима широм Србије, док су три особе на чекању.
Ми отприлике имамо неких десетак домова са којима најчешће сарађујемо и са којима имамо најбољу сарадњу. Ја бих хтела овом приликом да их поменем. То су дом у Ужицу, у Новом Пазару, Панчеву, Пожеги. У Крагујевцу имамо геронтолошки центар и Завод за смештај одраслих лица „Мале пчелице“ и Обреновац. То су установе са којима имамо најбољу сарадњу и установе у којима смо ми, као стручни радници могли лично да се упознамо са условима смештаја – истиче Ахметовић.
Центар за социјални рад има обавезу да једном годишње обилази све кориснике који су смештени у тим установама које их редовно обавештавају о њиховом стању. Ахметовић каже да корисници који су смештени у установу социјалне заштите свим својим приходима учествују у плаћању таквог смештаја. Могу да учествују и сродници, а уколико особа нема имовину и приходе онда трошкове смештаја покрива буџет Републике Србије. Корисници на месечном нивоу добијају накнаду која износи негде око 5.000 динара, а намењена је за личне потребе. У домовима су дозвољене посете које морају бити најављене, а корисници, када год пожеле, могу да изађу на одређени временски период и да се поново врате.
