Искуства и ставови жена из Нове Вароши о наслеђивању

Искуства и ставови жена из Нове Вароши о наслеђивању

Жене у Србији поседују сваку четврту некретнину. Међутим, овај податак представља просек, јер на северу земље у власништву жена је више од 50% некретнина, док у већини општина на југу Србије овај проценат не досеже ни до 20%. Већина имовине у нашој земљи стиче се наслеђивањем, а овако ниски проценти у корист жена последица су укорењених патријархалних образаца по којима се жене свог наследства одричу углавном у корист мушких сродника. О искуствима и размишљањима на тему наслеђивања разговарали смо са женама из Нове Вароши на састанку који је Форум жена Пријепоља организовао у Новој Вароши уз подршку Удружења „Стари занати за ново доба“.

Утицај обичајног права по ком су имовину углавном наслеђивали мушки потомци, временом је, услед друштвених и културних промена, слабио, али је и данас, поготово у сеоским срединама,изражено схватање које деценијама опстаје, да имовина остаје у породици, мушким потомцима, а да ће кћерке своју стећи удајом.

Постоји оно традиционално уврежено схватање „брат је брат“ и „син је син“, а ћерка је туђа кућа. Мало је непријатно жени да се појави и изјашњава да ли се прихвата или не те имовине, премда има иста права као и њен брат. Стога сам мишљења да то све треба само административно да се завршава да се не би брат и сестра попреко гледали – сматра председница Удружења „Стари занати за ново доба“ из Нове Вароши Бранкица Ратковић.  

У Србији се у већини случајева у наследство оставља и дели родитељска имовина, када се као наследници појављују синови и кћерке. Међутим, наше саговорнице указују на врло неповољан положај снаје при наслеђивању породичне имовине.

Нажалост, закон не познаје снају као некога ко има законско право на наслеђивање. У случају да јој муж премине и да она треба од свекра да наследи нешто, њу Закон не препознаје као наследника, тако да има мале могућности да може да оствари своје право на имовину коју је годинама стварала. Мислим да би требало да у том смислу закон регулише да се да право и тим женама јер и оне доприносе и раде и могу да дођу у ситуацију да једног дана немају ништа – прича поучена искуством Летица Баковић из Нове Вароши.  

Подела наследства прожета је не само законским већ и различитим моралним, породичним и друштвеним ситуацијама. Могуће решење и услов равноправније расподеле могао би бити договор за живота родитеља.

Најбоље решење би било кад би родитељи имали срца да кажу „теби дете ово, теби оно“, онда не би било замерки. Али, родитељи беже од тога јер не знају са којим ће дететом завршити у старости, ко ће бити тај на кога се могу ослонити. Мислим да је то главни разлог зашто они то не чине, него остављају деци да решавају те имовинске односе након њихове смрти – истиче Бранкица Ратковић.  

Васпитање и ставови које се стекну у породици одлучујући су за даље поступање, односно одржавање или мењање постојећих образаца.

Сва деца имају подједнака права, како мушка, тако и женска деца и мислим да стварно треба имовину делити на равне части. Јер ниједна мајка или отац не воли једно дете више, једно мање. Исто тако треба да им пружи исто у смислу школовања, васпитања, одгајања и наслеђивања. Сад на деци је да одлуче да ли нешто желе да узму, или да чекају да им неко нешто да или осећају да су некоме нешто узели. Једноставно да се деца одгајају у духу да им то припада подједнако и равноправно – додаје Летица Баковић.

Прихватање или одрицање од дела наследства који им по закону припада, требало би да буде слободан избор и женских и мушких потомака вођен потребама и могућностима, а не притисцима и очекивањима породице и околине.

Подели на мрежама

Повезани чланци