Аутор/ка: Колико патријархалне норме одређују ставове и понашање и колико се тешко мењају, чак и када се друштвени и културни контекст, у ком су настале, промени, показује пракса наслеђивања према којој и даље углавном мушкарци наслеђују имовину. Колико се времена и обичаји мењају и какав је положај жена данас по питању наслеђивања сведоче приче и искуства жена из ужичког села Потпеће.
Иако се последњих година патријархалне норме у наслеђивању мењају и слабе, Ратомирка Јовановић из Потпећа памти и времена када су обичаји били одлучујући и подразумевало се да очевина припада мушким потомцима.
Некад је било потпуно нормално да се сестре одричу имовине, не само у корист брата, него једноставно одричу и онда нормално да наследе браћа. Ако су биле само сестре, онда су и оне наслеђивале, али ако имају брата, пет сестара, а он један, онда ће он добити све, а оне остају без ичега. Ако је њихова мајка унела имовину у брак, толерисало се да ћерке добију део тога. У другим ситуацијама, где има браће, околина би осуђивала ту жену, као да је „узела“ брату, а не да је узела своје – прича Ратомирка Јовановић председница Удружење жена села Потпеће.
Није био редак случај, што потврђују и искуства жена из овог села, да су се прихватале дела тзв. мајчевине, односно имовине коју је мајка унела у брак, али свакако сматрају да би имовину требало расподелити према могућностима и потребама сваког детета.
Ко шта има, треба да се прихвати. Да буду сви сложни, да има ко да те прими где си се родио, да и теби дођу браћа и сестре. Треба свако да има своје, да се зна где се родио и живео, ако је негде отишао, да има где да се врати, да има кључ и кућу – сматра Добрила Чолић из Потпећа.
Како утврђени патријархални обрасци одређују понашања и ставове може се видети и из конкретних примера и искуства жена.
Иако су по закону равноправни и женско и мушко дете. то је остало по традицији. Навешћу вам само свој пример шта су ми саветовали свекар и свекрва кад је требало да пођем на оставинску расправу. Прича је следећа – Ти имаш две ћерке, добри су ти ђаци, сутра ће завршити неке добре школе, удаће се и имаће неко имање. Твој брат има два сина који нису завршили неке школе и нека му земље и немој да се прихваташ имовине. Иако ми овде у Потпећу нисмо имали Бог зна неко имање. Моје мишљење је да свако треба да се прихвати свог дела – искрена је Радмила Марковић из Потпећа.
Иако у наслеђивању виде корене неравноправности и сматрају да би имовина требало да буде подељена и женској и мушкој деци, за њих је много болније што имање и земљу коју имају нема ко да обрађује јер млади све више одлазе из ових крајева.
