Аутор/ка: Prema posljednjem popisu stanovništva, Karaula broji 26 domaćinstava, od kojih je tek 11 nastanjeno. Među njima je i domaćinstvo Čauševića, koje je odolelo trendu migracija. Ipak, život u ovom podjadovničkom selu nosi mnogo izazova – daleko je od Prijepolja i zime su surove. U takvim uslovima stočarstvo je primarno zanimanje, a u porodici Čaušević ono je tradicija.
Domaćinstvo Muja i Razije Čaušević u planisnkom selu Karaula primarno se bavi stočarstvom i proizvodnjom sira. Pored krava, imaju i dvoje teladi. Djecu su prije nekoliko godina ispratili na beogradske fakultete i sada sve poslove obavljaju sami.
Djeca dođu, pomognu kad mogu. Imamo trenutno pet krava: Ruža, Lutka, Lala, Lasta i Balja. Po cijeli dan su na ispaši, tokom ljeta muzemo i tri puta dnevno, kasnije dva puta – kaže Razija.
Vijekovima ovde koliko se živi toliko se ljudi i bave stočarstvom, to je neminovno. Ono je i osnova i za proizvodnju ostale hrane, kako povrća tako i žita ko sije. Da bismo oplemenjivali livade, moraš da imaš stoku i stajsko đubrivo. Ovdje je surovo, ovdje je svaka proizvodnja ekstenzivna, šta god da pomenemo to nije intenzivno. Kada je u pitanju obrada zemljišta, nešto je bolje u Aljinovićima, ne zbog povoljnijih klimatskih uslova, nego je bolja konfiguracija terena. Međutim, i tamo je to sve pri kraju – zaključuje Mujo.
Za kvalitetan sir koji proizvedu potreban je rad od jutra do mraka, zato su konstatno u obavezi da budu kući. Ono što slobodno putuje iz kuće je sir, koji stiže svuda.
Imam tržište, nose djeca za Beograd. U Sjenici i Prijepolju imamo velike porudžbine. Stiže moj sir i do Sarajeva, Njemačke, Francuske… tako da nemamo problem sa prodajom sira – ponosno ističe Razija.
Ima mnogo težih poslova nego što je ovaj, ali je ovo obavezan posao. Sami sebe smo uveli u jedan krug koji uvijek mora da je isplaniran. Ujutru i uveče moraš da si tu, to je neminovno – dodaje Mujo.
Skoro 12 godina ova porodica koristi državne subvencije. Da nema toga, Mujo kaže da bi sve bilo „raspad sistema“.
Je li dobro što država sad pomaže sa ovim subvencijama: jeste. Nama život čini lakšim. Ali, je li zakašnjelo? Jeste. Sa velikim zakašnjenjem nažalost. Ovo je možda moglo da bude osamdesetih godina, da bi neko tu i ostao. A oni sad pomažu ljude koji su u jednom poznom dobu i najzad, čemu to vodi? Gase se domaćinstva.
Ostanak na selu za mnoge više nije izbor, kao što to nije bio ni za njihovu djecu. Prema Mujovom mišljenju, država je trebalo davno da počne da novčano motiviše ostanak mladih na selu.
Država promoviše i svi ljudi to promovišu da djecu treba školovati, da treba da budu napredni ljudi. Ali, s druge strane kad to ispoštujemo, ako ta djeca uspiju u životu, mi ostavljamo ta sela prazna. To je činjenica – ne može oboje. Nama ovdje niko nije kriv što smo gledali da ispratimo djecu na neki bolji put. Je li dobro što država sad pomaže sa ovim subvencijama? Jeste, nama život čini lakšim. Ali, je li zakašnjelo? Jeste. Ovo je možda moglo da bude osamdesetih godina, da bi neko tu i ostao. A oni sad pomažu ljude koji su u jednom poznom dobu i najzad, čemu to vodi? Gase se domaćinstva.
Na karaulskim vrletima svoje mjesto našao je i konj Zekan, kupljen iz ergele Aničića u Grončarevu.
On je i ljubav i potreba. A u ovom slučaju više je potreba. Vidite kakva je ovdje konfiguracija, hajde zamislite neki traktor da se ovde popenje na vrh i da uzme neki naviljak sijena i da ga dogna gore. Znači, može samo da se prevrne. Meni je konj neophodan za to. Isto i za drva. Moglo bi tu da se nabavi neki traktor, ali on ne može da obradi ni pola.
Sve vrijeme dok pričamo sa Mujom i Razijom, oko nas zuje pčele. Smještene su u više od 60 košnica, koje su na istom mjestu cijele godine, a za med koji proizvedu Čauševići garantuju kvalitet. Tu su i dvije stare košnice vrškare, tek da se ne zaboravi odakle su druge potekle.
U početku je to bilo ljubav, hobi, pa je onda to preraslo u proizvodnju meda za potrebe svoje porodice, pa onda malo i u komercijalu, ali ne mnogo. Sad i pčelarstvo nađe svoje mjesto u dopuni budžeta. To uklapamo sa stočarstvom, da bi mogli da funkcionišemo i da svoje potrebe za prihodima zadovoljimo – kaže Mujo.
Karaula je od Prijepolja udaljeno oko 50 kilometara. Pripada Opštini Prijepolje, ali se njeni stanovnici dovijaju na razne načine da što manje dolaze do grada.
Te administrativne poslove, ako nisu strogo vezani za rokove, onda toga nakupimo više. Onda idemo u Trezor ili Opštinu, Distribuciju… i platićamo sve račune. Tada imamo neko pokriće da bi bili u Prijepolju. Dok recimo u Novu Varoš idemo i za najmanju stvar, a Prijepolje je baš daleko. Zdravstvene kartone premestili smo u Sjenicu, bilže je… 17 kilometara. Ako neko treba da podigne lekove, neće ići 50 kilometara do Prijepolja. Tako je kako je.
Da je Karaula selo koje se postepeno gasi, potvrđuje i Mujova priča:
Meni imponuje kad me neko sretne u Aljinovićima i kaže: „Jao ti si mlad čovek“, ali ja imam 51 godinu. Zamislite neko vam kaže da ste mladi, čemu to vodi. Ja za njega jesam mlad čovek, ali ja sam već započeo šestu deceniju. Sad ako se dododi neka moba da neko nekom pomaže, onda moraju dolaziti ljudi iz drugog grada. Ko će ovde da pomogne, ovde naroda skoro i da nema – ističe Mujo.
Pored stočarstva i pčelarstva, porodica Čaušević bavi se i uzgojem voća i povrća, ali uglavnom za svoje potrebe. Od svega što proizvedu odvajaju jedan dio da šalju i djeci u Beograd, koja su već ostvarila uspešne karijere.
