By Zemljište je ključni resurs u poljoprivredi, ali i često zanemaren faktor u borbi protiv klimatskih promena. Da bismo smanjili negativne posledice poljoprivrede na životnu sredinu, stručnjaci naglašavaju da je važno da se promeni pristup u bavljenju poljoprivredom. Ozelenjavanje, pošumljavanje i prelazak na održivu poljoprivredu mogu nam pomoći da obnovimo ono što je izgubljeno.
Poljoprivreda je na trećem mestu po emisijama ugljen dioksida, gasa koji doprinosi efektima staklene bašte i globalnom zagrevanju. U većem procentu to se dešava prilikom obrade zemljišta.
Rešenje je da na neki način smanjimo obradu. Postoje politike ozelenjavanja u Evropskoj uniji, koje daju subvencije poljoprivrednicima da zatravnjuju površine, da se ne vrši ratarska i povrtarska proizvodnja, da se pređe na pašnjake i višegodišnje zasade i na neke biljke koje će apsorbovati taj ugljen dioksid i smanjiti koncentraciju. Zemljište se mora čuvati, jer nam je to najvažniji resurs u poljoprivredi. Ako zemljište izgubimo pre svega erozijom, onda nema ništa ni od poljoprivrede ni od drugih delatnosti – ističe prof. dr Snežana Oljača sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.
Maksimalna produktivnost i maksimalan profit – težnje su većine poljoprivrednika, što za posledicu ima ugrožavanje životne sredine.
Najviše doprinosi kad sečemo šume i pretvaramo šumsko u poljoprivredno zemljište, ili kad preoravamo pašnjake i livade i pretvaramo u oranice. Neke degradirane površine se trebaju pošumljavati, znači da imamo što više tog zelenog pokrivača. To je jedino rešenje koje može da reši problem klimatskih promena, da speči i smanji emisiju ugljen dioksida u atmosferu, da preokrene tok tih klimatskih promena koje su već u velikom zamahu. Sad je već pitanje i koliko mi možemo da sprečimo tako nešto – zaključuje profesorka Oljača.
Poljoprivreda je najveći potrošač vode, zbog čega su vode jako ugrožene, kako podzemne, tako i nadzemne. Tri četvrtine ukupne potrošnje vode ide na poljoprivredu.
Ako previše đubrimo, ako primenjujemo jako puno hemikalija, pesticida i mineralnih đubriva, onda će se desiti da se veći deo tih materija ispira u podzemne vode i imamo zagađene vode koje su glavni izvor vode za piće. Onda se u vodi pojavljuju nitrati kao posledica ispiranja takvog zemljišta ili imamo spiranje u površinske vode, a onda imamo eutrofikaciju. U vodi se namnožavaju alge, dolazi do takozvanog „cvetanja“ vode. Vode postaju previše opterećene hranljivim materijama, dolazi do trošenja kiseonika u tim vodama i te vode postaju praktično mrtve zone, odnosno nema života u njima. Zagađene vode kako nutrijentima tako i pesticidima, su posledica poljoprivrede – ističe profesorka.
S obzirom na sve ove izazove, održiva poljoprivreda postaje neophodna. Organska proizvodnja jedan je od načina kako da se smanji negativan uticaj poljoprivrede na životnu sredinu.
Ona jeste jedan sistem koji štiti životnu sredinu i proizvodi proizvode sa nekom dodatnom vrednošću, koji se lakše mogu prodati na tržištu. Možda ne na lokalnom, ali može na stranom tržištu i u našim većim gradovima. Prednost je i grupna proizvodnja, odnosno udruživanje malih proizvođača u velike grupe koji proizvode slične ili iste proizvode. Još je bolje ako postoji prerada tih proizvoda, pa da se prodaju gotovi proizvodi.
Ono čega bi trebalo da budemo svesni, a na šta stručnjaci upozoravaju, to je da otrove koje neodgovorno rasejavamo po prirodi na kraju završavaju i na našoj trpezi, u zagađenoj hrani i vodi, prouzrokujući različita oboljenja.
