Аутор/ка: Рад женских организација често пролази испод радара медијима са националном фреквенцијом, јер њихова уређивачка политика тражи да свака вест мора бити и сензационалистичка. С обзиром да женске организације свој рад не заснивају на таквим вредностима, за последицу имамо да их је мање у вестима. Помирити те две крајности у пракси је изазов, за који још увек није нађено адекватно решење.
За рад женских организација углавном се чује када је нека тема у жижи јавности, када, нажалост, нека жена буде убијена или када се обележава неки важан датум из историје женског покрета. Свим осталим данима, за њихов рад заинтересован је тек по неки медиј. За организације које делују на локалу, шанса да дођу до националних медија готово да је немогућа.
Нажалост, они који се појављују у медијима и за шта треба и за шта не треба, имају сазнања како да се представе. Чак и неке мањкавости које имају у својим организацијама, оне се другачије представе – сматра Рада Јоксимовић из Женског центра Ужице.
Своје искуство како медији преносе активности Саветовалиштва „Јефимија“ из Ужица, прича нам Лихнида Џиновић.
Када се ради о Националном дану борбе против рака дојке сви смо у теми и тада је Саветовалиште „Јефимија“ присутно на националним медијима. Сматрам да би дефинитивно више требало да се прича о томе, да више буде покривено, не само онда када је то у жижи интересовања, него и свим другим данима поред тога.
Пут до националних медија често је поплочан очекивањима да се женске организације одрекну свог кодекса деловања. Њихов кодекс је против сензационализма и тешке женске судбине никада неће користити за своју промоцију.
Јако је битно да ипак сарађујемо са медијима који ће оставити простора да кажемо оно што мислимо да је важно за нас. И то је један од разлога зашто РОЗА није довољно присутна у медијима, јер ако ми закључимо да неки медији не заслужује да ми будемо тамо, једноставно ми нећемо ни прихватити такву понуду – каже Милица Лупшор из Удружења за радна права жена РОЗА.
Број жена као саговорница у медијским садржајима врло је лимитиран и унапред одређен.
Уколико су емисије неког документарног типа или које се баве неким озбиљним темама, они наравно траже саговорнице које ће привлачити такву врсту публике која је ставрно фокусирана на оно што се изговара, а не како изгледа та емисија. Има и других, комерцијалних садржаја, који нуде потпуно други начин „забаве“, самим тим траже и неку другу врсту саговорница и саговорника – каже Татјана Мацура, председница Организације „Маме су закон“.
На слабу заступљеност жена у медијима указују и резултати глобалног истраживачког пројекта „Ко прави вести“, који кажу да је у Србији видљивост жена у вестима јако ниска, за 5% нижа од светског просека, за 8% од европског.
